Kuća duhova… dvorac izgubljenih duša… dok koračam zaraslim stazama ka oronuloj kući nekadašnjeg beočinskog velikana Špicera prisećam se nadimaka koje su ljudi vremenom davali ovom dvorcu. Gazim uskom utabanom stazom koja vodi prema njemu. U ruci mi je foto-aparat. Pažljivo biram gde ću spustiti stopalo. Ispred mene diže se dvorac oguljenih zidova, počupanih prozorskih okvira i vrata, polupanog stakla, urušenog i propalog krova i tavanice… šupalj na sve strane… obrastao u korov… Tek po koji ornament na fasadi svedoči o njegovom nekadašnjem sjaju. A ja… obučena u dugu bež haljinu pokušavam da zavrtim točak vremena kada su se ovde organizovali balovi i čuli zvuci klavira i smeha gospode. Svuda u svetu ljudi odaju značaj ovakvim građevinama? Zašto smo mi onda dopustili da ovakav objekat propadne? Da li mi to verujemo u duhove?
Od dvorca do ruine
Na obroncima Fruške gore malo iznad Novog Sada leži mesto Beočin, a u njemu Špicerov dvorac. Dvorac je izgrađen 1898. godine za imućnu porodicu Špicer- beočinske Jevreje nemačkog porekla po nacrtima velikog arhitekte Imrea Štajndla koji je projektovao zgradu parlamenta u Budimpešti. Ede Špicer je posedovao veliki udeo u akcijama beočinske fabrike cementa u to vreme. Dvorac je pored demonstracije moći velikoposednika imao za cilj da ukaže i na kvalitet cementa od kojeg je sazidana ova velelepna građevina, a koji se direktno proizvodio u njegovoj fabrici. Špicerovi su u dvorcu živeli do početka Drugog svetskog rata, kada su otišli u Nemačku gde i danas žive njihovi potomci. Za vreme rata dvorac je postao sedište nemačke komande, a potom je kroz vreme menjao funkcije od škole i biblioteke, preko kulturnog centra, rukometnog kluba i restorana… do onoga što je danas – kuća duhova, ukleti dvorac, napuštena ruina.
Pukotine vremena
Ulaza u dvorac je mnogo. Osušeno oktobarsko lišće platana iz dvorišta pokrilo je stepenište glavnog ulaza sakrivajući šut, najlonske kese, kartonske ambalaže, špriceve i razno đubre koje su posetioci ostavljali za sobom. Ulazim direktno u najvredniji deo unutrašnjosti dvorca- njegov centralni hol sa kitnjastim balkonom i visokim zidom sa brojnim prozorskim oknima različitih oblika.
Primećujem da je u dnu tog zida nekada stajao kamin koji se protezao od prizemlja po vertikali visoko do prvog sprata. Od meštana saznajem da je rađen od zelene žolnai keramike i po specijalnim nacrtima. Mnoga poznata imena vezuju se za ovo mesto. Klint Istvud i Emir Kusturica pronašli su u njemu inspiraciju za kadrove svojih filmova. Od zelenog kamina sa velikim otvorom ostala je vidljiva samo dekoracija oslikana na zidu. Kamin je opljačkan, te ga danas možete samo zamišljati ili videti u kadrovima filmova snimljenih na ovom mestu (Crna mačka, beli mačor, Ratnici). Kažu da je tu visio i jedan raskošan luster koji je takođe vremenom nestao – verovatno sada krasi neki drugi dvorac.
Prolazim pored velikih dvokrilnih vrata koja vode u druge sobe. Penjem se do galerije glavnim stepeništem iznad koga je grandiozni prozor prepun vitraža sa floralnom tematikom. Prizor raznobojnih snopova svetlosti koji prolaze kroz šarena stakalca bacajući senke na oronule, oguljene zidove i dalje je očaravajući. Koračam po škriputavim daskama kao kroz pukotine vremena.
Jedino se uspomene ne mogu urušiti
Zbog bajkovite arhitekture od samog početka dvorac je postao predmet divljenja medju Beočincima, ali i straha koji je ukorenjen u tragičnim sudbinama koje su povezivale Špicerove, zamak i staru cementaru. Postoji jedna priča da su 1910. godine radnici cementare radeći na parnom kotlu videli kvar. Upozoravali su nadzornike i vlasnike da je kotao pukao i da može eksplodirati. Međutim, dobili su naredjenje da nastave da rade… Krajem jula iste godine kotao je eksplodirao, 10 radnika je poginulo, a 35 ranjeno. Vlasnici i uprava zabranili su porodicama da preuzmu tela poginulih, i krišom su ih sahranili na beočinskom groblju uz jaku žandarmerijsku stražu. Iako je među stradalima bilo radnika svih nacionalnosti (Mađara, Jevreja, a ne samo Srba), u beočinskoj pravoslavnoj crkvi se na Ognjenu Mariju vrši pomen svih staradalih da se taj događaj nikad ne zaboravi.
Zabranjena ljubav
Ede Špicer je u ovom dvorcu živeo sa svojom ženom Klarom, sinom Jonasom i ćerkom Johanom. Oni koji su posluživali porodicu ostavili su priču ili legendu kroz koju provejava zla kob… Priča kaže da je tu često boravila Špicerova ćerka kada je provodila svoje dane van Beča i Pešte. Kažu da je šetajući po vrtu i bašti sa knjigom u ruci znala da se zadrži iza, gde je nekada bio mali letnjikovac i gde je buknula ljubav izmedju nje i konjušara. Ta se ljubav nije ostvarila jer su joj roditelji branili. Po nekim kazivanjima ona se zbog nesrećne ljubavi i ubila. I danas, više od 100 godina kasnije, kod nekih meštana i dalje strah postoji. Kažu meštani da su se na njegovom tavanu gnezdili golubovi u vreme kada je u dvorcu bila smeštena škola. Mnogi nisu smeli ni kročiti u taj golubarnik, ubeđeni da su stari tavani lavirinti misterija. Možda samo gvozdeni i betonski zmajevi na fasadi dvorca znaju šta je od ovoga mit, a šta istina?
Ni carski, ni spahijski
A čiji je sada Špicerov dvorac? Mnoge su se sudbine u ovom dvorcu isprepletale. Životima ljudi koji su kroz njega koračali svedočili su njegovi apokaliptični zmajevi na fasadi. Ljudi dolaze i odlaze, vlasti se smenjuju, a dvorac stari i čeka svoj kraj kada će se urušiti u labavim obećanjima. U životu ga drže još samo priče Beočinaca, putnika namernika i objektivi umetnika koji vide njegove mogućnosti.
Fotografije i prica zaista docaravaju ovu gradjevinu i duh vremena u kojem su i zgrada i ljudi bivstvovali i prozimali se.
Prica nas takodje poziva da promislimo o sopstvenom odnosu prema proslosti , kako onoj licnoj tako i proslosti zajednice. Gde su potomci? Ako vec ne mogu da se pozabave odrzavanjem dvorca, neka ga ostave kao zaduzbinu da se neko drugi pobrine. Ovako , mislim da neciju privatnu imovinu niko ne bi da dira.
Hvala za ovaj mali putopis!😀😀😀😀😀
Draga Katarina, hvala što me čitaš. Dvorac već dugo nije privatna svojina. Na licu mesta sam saznala da je dvorac prethodno bio u vlasništvu pokrajine, a trenutno je u vlasništvu države i da bi uskoro trebalo i da se obnovi. Gospođa koja je zadužena za nadzor dvorca reče mi da će njegov centralni deo biti muzej narodnih nošnji sa teritorije bivše Jugoslavije, njegov nekadašnji staklenik će postati restoran, a na spratu nameravaju praviti apartmane. Već godinama se obećanja nižu, a malo se šta ispunjava. Koliko je ovo istina, pokazaće vreme.
Danka, predivno pišeš!
Draga Radmila, hvala na komplimentu! Veliki poljubac!
Tečno pisanje i zanimljiva priča., nadam se sa sretnim završetkom. ☺
Hvala Vam. I ja biram da budem optimista. Dok se o dvorcu bar i priča, dotle on nastavlja da živi.
Odavno gledam ovaj dvorac, po mom misljenju najlepsi koji postoji u Srbiji, a ima ih mnogo ( isto ruiniranih …. ). Neverovatno je koliko smo mi Srbi destruktivni i nevaspitani, bez ikakve empatije i sposobnosti da zapazimo bilo sta sto je u najmanju ruku lepo…. Divno je videti ovakav tekst, budi onih pola grama nade koliko je ostalo u meni da ce nesto promeniti na bolje. Svaka cast 🙂
Poštovani Vladimire, ostaje na svakome od nas da promovišemo što više lepog i kvalitetnog sadržaja, pa makar on bio i u ruinama, i na taj način utičemo na ljude iz sredine i menjamo svet. Hvala za čitanje, hvala i ako podelite link, a posebno hvala komentar. 😊
Na zalost, dok o stvarima odlucuju ljudi poput ovih koji grade “fontane”, gondole i zicare na mestima gde bi najmanje trebale biti ovakve monumentalne gradjevine ce biti ostavljenu zubu vremena i vandalizmu. Ovaj dvorac je samo jedan od mnogih koji umesto da budu puni turista i nas ponos, pokazuju u kakvom drusvu mi zivimo. Na zalost.
Poštovani Vidoje, dok “oni” imaju tu moć da grade fontane i gondole, mi imamo moć da gradimo reč i svest, pa samim tim i kulturu. U manjini smo, ali ” zrno po zrno, pogača.” Nadam se da će svesni i obrazovani sve više da se čuju, pa pričajmo što više o stvarima koje počivaju na pravim vrednostima.
Odlican tekst i jos bolje fotografije. Nedavno sam ga posetio, i definitivno mislim da je jedan on najlepsih kod nas, ali i u verovatno najgorem stanju. A zanimala me je prica vezana za njega. Puno hvala na trudu da se prikupe bar neki podaci i napise ovako lep tekst.
Dragi Dimitrije, hvala na posvećenom vremenu za čitanje i na detaljnom fidbeku. 😉
Vrlo interesantan clanak, Danka. I samo zbog fotografisanja ste poneli sa sobom ovu balsku haljinu i esarpu? Moj naklon do poda zbog vaseg entuzijazma.
Zainteresovali ste me dosta sa pomenutim filmskim detaljima, pa sam hteo da vas zamolim da mi pojasnite (ako znate te podatke) koji je to film Ratnici sniman delimicno u ovom dvorcu? Walter Hillov iz 1979. godine?
Takodje pominjete i Clint Eastwooda. Znate li koji je on film ovde snimao?
Vrlo rado bih pogledao (ponovo) te filmove zbog ovog vaseg clanka sa prelepim fotografijama.
Srdacan pozdrav i svako dobro.
Poštovani Bane, hvala Vam na izdvojenom vremenu za čitanje, kao i na komentaru. Zaista se svakom čitaocu iskreno obradujem, pogotovo kada je u pitanju ovaj članak. To mi je dokaz da postoji još ljudi kojima negovanje kulturnog nasleđa nešto znači.
Što se mog entuzijazma tiče, on se ne završava sa haljinom i ešarpom – stolić, stolica, sveće, knjiga, pero – svi rekviziti koje vidite na fotografijama su tu zbog ideje da dvorac predstavim kao duh gospođe Špicer koja se vraća da vidi kako sada izgleda kuća u kojoj je nekada živela. Možda ovo nekome bude zvučalo ili izgledalo kao previše truda, ili pomalo luckasto, ali imajući u vidu da sam po struci profesor jezika i književnosti, a i da sam jedno vreme režirala predstave za mlade, mogu Vam priznati da mi je to došlo vrlo spontano i prirodno. Želela sam da malo “oživim” ovu sada već zapuštenu i sumornu kuću.
Što se tiče pomenutog filma “Ratnici”, u pitanju je ratna komedija sa originalnim imenom “Kelly’s Heroes”, rađena u jugoslovensko-američkoj koprodukciji. Moram priznati da nisam pogledala ovaj film, ali sam tu informaciju saznala od lokalaca. Dakle, u filmu “Ratnici” glumi Klint Istvud i tumači lika Kelija. Dvorac je samo jedna od lokacija filma, a među ostalim lokacijama pronađoh i Istru i Obrenovac u tadašnjoj Jugoslaviji. Lično sam potražila trejler za ovaj film na jutjubu, međutim u samom trejleru nisam primetila scene sa Špicerovim dvorcem. U svakom slučaju, ceo film možete verovatno potražiti pod pomenutim originalnim imenom.
Hvala Vam još jednom na interesovanju i oprostite što odgovor na Vaš komentar nije stigao ranije .