Kosovo i Metohija – čovečanstvu u nasleđe i amanet

Like Don't move Unlike

 

7

Kosovo, najskuplja srpska reč – kako piše Matija Bećković – srpsko je duhovno ognjište, poprište srpskog nacionalnog identiteta i mesto gde se ukrstilo zemaljsko i nebesko

Uvod

Avgust 2021. godine pamtiću po putovanju koje je u meni izazvalo veliki naboj emocija, a završilo se potpunom katarzom – posetom Kosovu i Metohiji. Cela tura obuhvatala je par dana u Ohridu i Bitolju, a zatim i obilazak Prizrena sa najznačajnijim metohijskim pravoslavnim hramovima. Trebalo mi je nekoliko meseci da se svi utisci slegnu i da se osećanja pretoče u reči i redove koje vi sada čitate.  U ovom članku detaljno ću vam opisati ceo doživljaj na Kosovu i Metohiji, a makedonskim gradovima ću se baviti u nekom narednom tekstu.

Prelazak administrativnog prelaza

U momentu putovanja i kao punoletonoj osobi za prelazak administrativnog prelaza bila mi je potrebna lična karta, ali pravila se ovde brzo menjaju. Moje lično iskustvo je da je na administrativnom prelazu sve prošlo bez ikakvih problema i da su službenici bili izuzetno ljubazni. Mada, kasnije u Pećkoj patrijaršiji saznala sam da se brojni autobusi iz Srbije neretko vraćaju nazad sa izgovorom da “baš toga dana ne puštaju grupe.” Ostaje pitanje da li smo mi tog avgustovskog jutra imali sreće i da li je ta ljubaznost uobičajena samo ukoliko se dolazi iz pravca Makedonije “u prolazu” do kuće.

Kosovo i Metohija – šta sam sve posetila?

Odmah po prelasku administrativnog prelaza, uputili smo se ka carskom gradu Prizrenu. Uzimam iz ranca plan puta, nestrpljiva da još jednom pročitam šta ćemo sve videti. Naša metohijska ruta izgledala je ovako:

• poseta manastirskom kompleksu Svetih Arhangela, zadužbini cara Dušana
• obilazak carskog grada Prizrena i njegovih znamenitosti – pravoslavne crkve Bogorodice Ljeviške, Sinan-pašine džamije, Šadrvana, Kamenog mosta, utvrđenja Kaljaje
• noćenje na Šar-planini u opštini Gora u hotelu Arxhena
• poseta manastiru Visoki Dečani, zadužbini Svetog Kralja Stefana Dečanskog
• odlazak do Peći i poseta manastirskom kompleksu Pećka patrijaršija.

Tokom vožnje kroz NP Šar-planina prilično sam uživala u planinskim predelima. Dok se vozimo kroz Štrpce, vodič nam priča o obližnjoj Brezovici, koja je u vreme Jugoslavije važila za veoma atraktivan ski-centar i bila kandidat za lokaciju održavanja Zimskih olimpijskih igara 1984. Međutim, iako je kao ski-centar bila kvalitetnija od Jahorine, ipak je prevagnula odluka da se Zimske olimpijske igre te godine održe u Sarajevu.

Primičemo se Prizrenu i našem prvom odredištu – manastirskom kompleksu Sveti Arhangeli. Izlazim iz autobusa i kročim na zemlju opasanu vrhovima.

Sveti Arhangeli – manastir na ruševinama

“Sa lokalne stanice kreću vozovi za oblake”

Nijedan manastir nije toliko stradao i do temelja uništen kao manastir Svetih Arhangela Gavrila i Mihaila. Manastir je zadužbina srpskog cara Dušana, koji je njegovu gradnju započeo i pre krunisanja. Na tom mestu reka Bistrica pravi meandre formirajući poluostrvo okruženo rekom, a sa četvrte strane je zaštićeno planinom – lokalitet idealan za tvrđavu. Još je njegov deda, kralj Milutin,  tu izgradio crkvu posvećenu Svetom Nikoli, a Dušan, nakon svog čudesnog ozdravljenja od teške bolesti na ovom mestu, sve će to ojačati tako što će izgraditi manastirski kompleks koji će posvetiti Arhangelima.

 

Po dolasku preplavljuje me osećanje strahopoštovanja – što prema svetinji, što prema veličanstvenoj prirodi. Iznad Bistrice se uzdižu vrhovi planinskog masiva na kojima se i sada vide ostaci tvrđave Višegrad. Svetlost svuda. Gornji grad i Donji grad nekada su bili povezani bedemima koji su se strmo spuštali niz padinu. Na deo zidina nekada su bile naslonjene prostorije gde su boravili monasi i gde se čuvalo žito. Zidine su vodile uzbrdo na čijem je vrhu stajala Donžon kula. Od svih ovih objekata sačuvani su samo temelji, a od nekadašnjih 200 monaha, danas je tu samo monah Nikolaj da sa osmehom i blagošću na licu dočeka sve vernike i putnike.

Grob Cara Dušana

Kročim pažljivo između kamenih blokova i ostataka nekadašnjeg manastira. Posmatram fragmente sa motivima zmaja i lava uklesane u kamenu, nekada optočene zlatom, i dolazim do mesta gde je položena mermerna ploča na kojoj je ćiriličnim slovima uklesano “Grob Cara Dušana, restaurisan 1965. g.” Odmah pored ploče postavljena je i staklena vaza puna crvenih ruža i lampion za paljenje sveća i pomen.

“Dušan je bio sahranjen u svojoj zadužbini, u Arhanđelovom manastiru kod Prizrena. Pri iskopavanjima, koja su vršena u manastiru 1927. godine, nađen je u jugozapadnom delu crkve jedan mramorni pločama obloženi grob, za koji se misli da je carev. U grobu nije nađeno ništa sem nešto ispreturanih kostiju, pošto je grobnica ranije pretresana i opljačkana. “ – Istorija Srba, Vladimir Ćorović

Manastir je po dolasku Osmanlija 1455. bio žestoko pustošen i uništavan, da bi kasnije 1615. bio do temelja razoren, a njegovo kamenje odneseno kako bi od njega bila podignuta velelepna Sinan-pašina džamija u centru Prizrena. Čak i kasnije u 20.veku paljen je i uništavan ponovo, iako je bila započeta njegova restauracija. Pokušaj da se uradi obnova manastira zaustavljen je od strane kosovskih vlasti, jer su smatrali da se ne radi o obnovi, nego o ponovnoj izgradnji.

Zašto se manastir Sveti Arhangeli izdvaja?

Pored toga što se za ovaj manastir smatra da je bio preteča moravske škole, postoji još nešto interesantno. Ostaci koji su pronađeni omogućili su rekonstrukciju izgleda Dušanove grobnice. Pre Cara Dušana bilo je uobičajeno da vladari grade hramove kako bi im to bila mesta počivanja posle smrti, a mošti ovih ktitora bi se čuvale u kivotu. Jedino Dušanova grobnica predstavlja jedinstven slučaj među ondašnjim vladarima. Nad njegovim grobom nalazila se  skulptura samog Dušana u ležećem položaju, što je bilo karakteristično za evropske vladare. Međutim, to se danas ne može videti jer je sve davno razlupano i opljačkano. Nadgrobna ploča nad Dušanovom grobnicom sada se nalazi iznad praznog groba. Mošti cara Dušana, za koje se veruje da su čudotvorne, danas se čuvaju u sarkofagu u crkvi Svetog Marka u Beogradu.

Na svu sreću, manastir Sveti Arhangeli ipak i dalje živi. U Dušanovom narodnom konaku u manastirskoj porti može čak i da se prespava. Gaji se lekovito bilje, pravi se orahovača, čitaju se molitve i narod dolazi, a nad njim konstantno bdi čudotvorna ikona Bogorodice Prizrenske.

Carski Prizren – grad muzej

Carski grad Prizren leži ugnežden u kotlini, okružen planinskim vrhovima Šar-planine, Ošljaka, Paštrika i Koritnika. Kroz njega protiče reka Bistrica, deleći grad na dve polovine. Carskim gradom i carskom prestonicom nazivan je u putopisima iz srednjevekovnog perioda, a nadimak “srpski Carigrad” pominje se u epskim pesmama. Antički naziv za Prizren je Teranda, a taj naziv primetićete da nose pojedini hoteli i restorani dok budete šetali prizrenskim ulicama. I danas bi se moglo reći da je to grad-muzej imajući u vidu da se tu nalaze ostaci srednjevekovnih gradova, crkve koje su uvrštene na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine i drugi spomenici kulture.

Kako grad Prizren diše?

Ako bih morala da izaberem jednu reč da opišem ovaj grad, ta reč bi bila – živopisan. Staro jezgro grada načičkano je kafićima iz čijih bašta dopire žamor. Ulice su krcate ljudima i oseća se neki kosmopolitski vajb čim kročite u stari grad, što je i razumljivo budući da je srednjevekovno prizrensko stanovništvo bilo raznorodno – od Dubrovčana i Korčulana do Mlečana i Grka. Najbolje mesto da osetite kako grad diše je upravo prizrenski korzo, a najbolji način da se Prizren obiđe jeste da lutate ulicama nasumično.

Šetajući gradom često ćete naići na kamene česme, ali samo je jedna od njih čuvena. U samom centru starog grada nalazi se jedan od simbola grada – česma Šadrvan u orijentalnom stilu. Ona je svratište za žedne i popularno mesto za fotografisanje. Tu počinju i završavaju se turistički obilasci grada. I sam trg po njoj je dobio ime Šadrvan. Postoji čak i legenda koja se vezuje za nju i koja kaže da ako jednom pijete vode sa ove česme, zapamtićete njen ukus i vratiti se ponovo u ovaj grad.

Od Šadrvana vijugaju između kuća kaldrmisani i tesni sokaci uzbrdo prema Kaljaji – srednjevekovnom utvrđenju i nekadašnjoj prestonici Srpskog carstva. Kaljaja predstavlja svojevrsni vidikovac sa koga se pruža veličanstven pogled na Prizren. Put do Kaljaje je kaldrmisan, a kamen uglačan, pa nije zgodno za svaki tip obuće. Ni uspon nije bezazlen, a ni pravolinijski. Ulice se račvaju,  vijugaju, sužavajući se u sokake, pa vam se može učiniti kao da vode u nečije dvorište i da ste negde napravili pogrešno skretanje.

Prijateljica i ja zastajemo kako bismo se orijentisale i napravile fotografiju. Jedan lokalac nam se obraća na srpskom jeziku i ljubazno nudi pomoć. Saznajemo od njega da stara, autentična kuća koju pokušavam da ovekovečim u fotografiju i nije zapravo stara, samo je renovirana da tako izgleda. Izrezbarena drvena vrata, grede između spratova i fasade obojene u intenzivne boje čine da dobije autentični izgled tradicionalne kuće ovog kraja.

U povratku sa Kaljaje prolazimo pored Sinan-pašine džamije stare preko 400 godina. Sagradio ju je veliki osmanski vezir Sofi Sinan-paša, po kome džamija i nosi ime. U njenoj unutrašnjosti krije se i natpis urezan u zid “đenet misali” što znači “slična raju”. I zaista, sa svojom centralnom kupolom, 3 manje kupole iznad ulaznog trema, minaretom i ornamentalnom dekoracijom Sinan-pašina džamija predstavlja najvažniji trag islamske civilizacije i klasičnog stila osmanske umetnosti u ovom kraju. Za njenu gradnju korišten je kamen sa zadužbine cara Dušana – manastira Sveti Arhangeli. Oni koji su imali priliku da vide njenu unutrašnjost kažu da se jasno može uočiti razlika između dve vrste kamena i žao mi je što nisam imala dovoljno vremena u Prizrenu da se i sama uverim u to. Naravno, postoji i druga strana koja kaže da Sofi Sinan-paša nije bio rušitelj i da su to izmišljotine. Bilo kako bilo, rušenje verskih hramova i bilo kakav vid nasilja nije nešto što bilo čija vera propoveda. Svako ko je verujući, on je biće ljubavi, a svaka vera propoveda da je ljubav, a ne nasilje, njeno osnovno načelo.  Sinan-pašina džamija danas se nalazi pod zaštitom Republike Srbije i predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Spuštamo se ponovo ka Bistrici. Prolazimo ulicama u kojima se kriju juvelirnice zlata i prizrenskog filigrana – mesta gde se čuva porodična tajna viševekovne umetnosti izrade nakita. Pažnju mi privlači izuzetno bogata i teška srebrna filigranska ogrlica sa tri krupna ćilibara ugrađena u nju. Ljubazni trgovac nam se obraća na srpskom i poziva nas unutra. Ulazimo i zatičemo četvoročlanu nasmejanu porodicu. Iako i on i njegova supruga tečno govore srpski, njegova ćerka, predstavnica mlađe populacije, ne razume naš razgovor, te joj on prevodi na albanski. Pitam za cenu predivnog filigrana. Kaže: “800 evra, al’ možemo da spustimo!” Ipak, iako veoma volim i cenim ručni rad, iako mi trgovac nudi zaista ogroman popust, novac koji sam ponela nije bio predviđen za materijalne stvari, već sam naumila da ga ostavim na nekom duhovnijem mestu. Pozdravljamo se uz obećanje da ću ponovo doći, što zaista i nameravam.

Ređaju se, zatim, radnjice u kojima se prodaju bombone, lešnik, bademi, sladoled… Stižemo do šetališta pored reke. Voda u Bistrici preliva veliko belo kamenje, a njene dve obale spajaju brojni prizrenski mostovi od kojih je najpoznatiji stari Kameni most – nezaobilazno mesto za fotografisanje.

Šta pojesti u Prizrenu?

Od duge šetnje ogladneli smo, te po preporuci prijatelja svraćamo u baštu restorana Kod Sulje pored same Bistrice. Kažu da su tamo najbolji ćevapi u gradu. Ćevape vam serviraju u metalnoj činijici, a kao dodatak možete uzeti pomfrit preko koga je narendan sir. Ako ste ljubitelj piva, možete probati Pećko pivo.

Postoji još nekoliko jela sa prefiksom “prizrenski”:

• Prizrenska tava se pravi od povrća, u osnovi je bamija, a ostatak patlidžan, paradajz, luk, začini, čak i malo sira. Ponekad stave i goveđe meso.
• Prizrenska čorba je čorba od pilećeg mesa i povrća
• Prizrenska paca je čorba, ali meso je od bataka.
• Prizrenska tespišta – listovi testa u tepsiji, šećer, ulje, seče se identično kao ohridski đukleze, kao neki kolači.

Dobar dan ili selam alejkum?

Prizren je svakako mesto sa bogatom kulturnom baštinom i mesto gde se  sudaraju kulture. Uvid u prizrenski mentalitet dobijam i od naših ljudi koji tamo žive. Oni kažu da su Prizrenci oduvek bili naviknuti na multikulturalnost jer tu još ima i rimokatolika, Goranaca, muslimana Bošnjaka, a postojala je i jevrejska zajednica. Takođe, kažu da je do nedavno bila stvar elementarne pristojnosti da svako govori albanski, turski i srpski, bez obzira na nacionalnost, i da se i u marketu uvek moglo čuti i “dobar dan” i “selam alejkum” i “faljen Isus“. Iako je u pogromu 2004. najviše stradala imovina pravoslavnih crkava, kažu, da se rođeni Prizrenci kunu da tu štetu nisu napravili oni, nego upravo oni koji su kasnije došli. Prizren je uprkos svemu uspeo da zadrži šarm iz nekih davno prošlih vremena, pa vam iskreno preporučujem da svakako provedete u njemu barem 2-3 dana. 

Crkva Bogorodice Ljeviške – garava obala Prizrena

I dok jezgro grada odiše duhom primorskih gradova, kosmopolitski momenat na drugoj obali Bistrice poputno iščezava kao da zalazimo u neku drugu zemlju. Pešačimo pored hamama iz 17. veka koga je sagradio Gazi Mehmed-paša, a zatim i pored modernih juvelirnica iz čijih izloga svetluca zlatni nakit. Zalazimo u deo grada sa stambenim objektima iznad kojih se nadvija mreža isprepletanih i zamršenih kablova za struju – karakteristična slika modernijih prizrenskih ulica. Dolazimo do stare pravoslavne crkve Bogorodice Ljeviške – zadužbine kralja Milutina. Ispred ulaza postavljena je dvostruka metalna ograda. Crkva je zaključana i bez prethodnog najavljivanja nije ni moguće ući u nju. Dok čekamo da neko dođe da otključa kapiju, posmatram tešku atmosferu oko crkve. U vazduhu se oseća neka težina, nešto sumorno. Na zidinama koje okružuju crkveno dvorište položeni su kolutovi bodljikave žice. Slutim šta se sve tu dešavalo.

Samo nekoliko momenata pre nego što ćemo ući u crkvu, nailazi automobil. Sklanjamo se u kraj, iako je tesno. Nas je 50, a ulica na kojoj se nalazimo predviđena je za drumski saobraćaj. Grad se od centra širio poslednjih godina, te se crkva bukvalno našla na raskrsnici. Kroz spušten prozor autumobila dopreše glasne uvrede na nacionalnoj osnovi. Tu je i kućica sa jednim policajcem – predstavnikom kosovske policije – tu je da crkvu obezbeđuje. Posmatra nas nemo.

Konačno, vrata se otključavaju. Ulazimo u crkvu sa nekom ozarenošću, ali ozbiljni; bez osmeha, ali sa blagoslovom. Prvo što primećujemo u toj tmini koja nas okružuje su scene okrnjenih potamnelih zidova sa mnoštvom rupa i čađave freske kojima su iskopane oči. Mrak u koji smo ušli rezultat je i ranijih stradanja, ali i gareži nastale 2004. godine kada su u crkvu ubacivane zapaljene gume.

 

Freske su i fizički bile uništavane i odvajane od zida, uključujući i onu najpoznatiju „Bogorodicu sa Hristom“ ili „Hraniteljku Prizrena i svih gladnih“ – Bogorodicu Ljevišku. Ova freska je tokom obnove crkve 1951. godine pronađena zazidana, a neko ko ju je zazidao, verovatno je želeo da je sačuva kako ne bi doživela sudbinu ostalih. Na jednom od spoljnih zidova crkve neki posetilac zadivljen freskama ostavio je zapis – stih čuvenog persijskog pesnika Hafiza:

“Zenica oka mog gnezdo je lepoti tvojoj.”

Crkva Bogorodice Ljeviške ima vrednost jer je prvi očuvani spomenik dvorske slikarske radionice kralja Milutina. Crkva se nalazi na UNESCO-voj listi svetske kulturne baštine, ali i na listi ugroženih spomenika. Naravno, ne može se govoriti o zaštiti, jer UNESCO nema kapacitet da nešto fizički obezbeđuje.  Ipak, plamen života u ovoj crkvi i dalje tinja, iako je naružena. Kao što su i ranijih vremena njene freske izranjale nakon što je bila krečena i pretvarana u džamiju, tako i sada na njene preživele freske padaju snopovi svetlosti koji se probijaju sa prozora osvetljavajući tamu.

Visoki Dečani – Kosovo i Metohija

Povorka ispred kapije

Nakon sveže noći provedene u opštini Gora na obroncima Šare, polazimo za Dečane. Iz autobusa posmatram oblake koji su se umrsili u vrhove planine. Ubrzo stižemo u muški manastir Visoki Dečani – najveličanstveniju zadužbinu nemanjićkog nasleđa s neprekinutom tradicijom od 14. veka. Manastir je osnovao Sveti Kralj Stefan Dečanski – sin kralja Milutina i otac cara Dušana, i nalazi se na UNESCO-voj listi svetske kulturne baštine od 2004. godine.

Iako je poseta grupe najavljena, dočekuju nas punktovi KFOR-a postavljeni pred visoku kapiju Dečana, pod čiju zaštitu je manastir stavljen. Mladić u uniformi prilazi i insistira da svi predamo lične karte. „Izvinite, ali tako mora…“, kaže skoro ponizno. Dok nam uzima lične karte, pitamo ga odakle je. Kaže da se zove Šime, da je iz Dalmacije i da sada obezbeđuje manastir zbog sukoba iz ’99. godine – godine kada još uvek nije bio ni rođen.

Na KFOR-ovom punktu insistiraju da se svi putnici autobusa podele u tri grupe koje će ulaziti naizmenično i da čekamo svoj red. Ja sam u trećoj grupi. Prolaze sati i shvatam da prvi put u životu toliko dugo čekam da uđem u crkvu. Automobili sve vreme prolaze pored manastira, a neki od njih sa neprimereno glasnom muzikom, narušavajući mirne tokove manastirskog života.

Dok čekamo da uđemo, ne možemo da ne primetimo izuzetne odlike predela u kome je manastir podignut. Manastir je sagrađen na ravnom delu uz reku Bistricu, okružen je strmim obroncima Prokletija, a reči Grigorija Camblaka, bugarskog pisca i crkvenog poglavara, možda i najbolje opisuju razloge zašto su Nemanjići podizali svoje zadužbine baš na ovakim mestima: “mesto divno i šumovito, natopljeno vodama…mesto mnogogranato i mnogoplodno, a ujedno ravno i travno, a odasvud teku najslađe vode, a tu izviru veliki izvori i napaja ga bistra reka… sa zapadne strane zatvaraju ga najviše gore i njihove strmine, i otuda je tamo zdrav vazduh.” 

Konačno kročimo u dvorište manastira gde se sa zelene travnate površine visoko uzdiže hram Vaznesenja Hristovog koji sadrži najraskošniji klesani ukras srpske srednjevekovne umetnosti. Dočekuju nas časicom domaće rakije, pecivom i najtoplijim rečima.

Visoki Dečani – riznica živopisa

Lepoti živopisa doprinosi i neobično postojana boja – vizantijsko plava. Za nju je brušen lapis lazuli koji je donošen sa teritorije današnjeg Avganistana. Upravo zbog velike udaljenosti i zbog komplikovanog obezbeđenja trgovačkih karavana plavi pigment dobijen brušenjem lapisa imao je izuzetno visoku cenu. U srednjem veku kilogram plave boje koštao je kao kilogram zlata. Danas već lapis lazuli nije skup, receptura za vizantijsko plavu nije više tajna, a i može da se dobije od sintetičkih materijala.

Svaki posetilac Dečana, čim stupi u manastir, ima pred sobom složeno umetničko delo koje čine arhitektura, skulptura, zidno slikarstvo i ikonopis. Bez obzira na bogatu i burnu istoriju dečanska crkva je pošteđena razaranja. Nikada nije rušena i paljena, nikada nije ostala bez krova, Turci nisu uspeli da je pretvore u džamiju. Zahvaljujući tome sačuvano je srpsko srednjevekovno freskoslikarstvo. Unutra postoji oko 1000 sačuvanih fresaka na kojima se može videti čak 10.000 ljudskih likova.Za oreole svetih i za ukrase i detalje na njihovim odeždama korišteno je zlato. Na pojedinim freskama tog zlata ima malo više, iako je vreme učinilo svoje. Podloga koja je nosila zlato bila je organskog porekla. Pretpostavlja se da je u pitanju jajčana emulzija, pa su onda mikroorganizmi delovali, i ostavši bez veziva, zlato se vremenom ljuspalo mikrom po mikrom. Sada posle 650 i više godina može se videti samo u tragovima.

Cela crkva građena je od poludragog kamena. U pitanju je pećki oniks iz Pećke banje – beložuti kamen koji se nalazi na fasadi crkve. Višebojnost fasade ostvarena je smenjivanjem redova dve vrste mermernog kamena: svetložutog pećkog oniksa i crvenkastoljubičaste dečanske breče. Nemanjići kada su gradili crkve, nisu štedeli. Za razliku od ostalih zadužbina Nemanjića gde je zlato korišteno selektivno, ovde je sve bilo pozlaćeno od temelja do kupole, jer tako je priličilo. Upravo zato što su u pitanju tako moćni vladari, Sveti Kralj Stefan Dečanski utemeljitelj i njegov sin i naslednik na prestolu car Stefan Dušan Silni, sve je moralo da bude monumentalno i raskošno. Dečanska crkva je verovatno trebalo da bude oličenje njihovog odnosa prema Bogu i veri, ali da u isto vreme reprezentuje i njihovu vladarsku moć.

Zašto Dečani nose epitet visoki?

Kod svakog posmatrača bez izuzetka, dečanska crkva izaziva divljenje snagom i visinom građevine, kao i lepotom fasada i ukrasa, pa otud i epitet “visoki”. Dva stuba koja se nalaze prema zapadnim vratima crkve dosežu visinu od preko 6m od postamenta do kapitela. Ono što je neobično je da su izgrađeni iz jednog komada – monolita. Ako uzmemo u obzir da je crkva građena u 14. veku i da je tehnologija izgradnje tada bila sasvim drugačija od ove savremene kakvu poznajemo, zaista je zagonetno kako su to izveli, kako su ih klesali, transportovali, podizali… Možemo samo pretpostaviti da su to bili najbolji majstori i freskoslikari svog vremena. Ono što o njima znamo je da su bili primorci, rimokatolici, da ih je doveo fra Vita, protomajstor, i da su crkvu i sve rezidencijalne objekte izgradili za svega 8 godina, objedinivši romanička, gotička i vizantijska graditeljska iskustva.

Pre oslikavanja crkve napravljen je detaljan prostorni plan crkve po kome je svaka freska koju sada možemo da vidimo imala unapred određeno mesto. Ovde ništa nije slučajno, a slikari su se tog plana držali od početka do kraja, gotovo bez izuzetka.

Freska Loza Nemanjića

Freska srpske srednjevekovne dinastije Nemanjića je freska koju bih ovde izdvojila, jer je nešto što je veoma raritetno. Postoji svega nekoliko takvih fresaka pored ove dečanske. Prva i najstarija nalazi se u Gračanici. Freska Loza Nemanjića u Dečanima ima tri figure u nizu, za razliku od freske u Pećkoj patrijaršiji, koja ima pet. I u blizini Kumanova postoji jedan primerak, ali uništen i sačuvan samo u fragmentima. Najbolje očuvana freska porodičnog stabla ove vladarske porodice svakako je ovde u Dečanima.

Nemanjići su na njoj prikazani u celim figurama ili u poprsjima, u svečanom ruhu i sa vladarskim insignijama. Na njoj su svi vladari iz dinastije koji su u periodu od oko 200 godina upravljali srednjevekovnom Srpskom državom. U korenu loze u sredini je Stefan Nemanja – rodonačelnik dinastije, prvi vladar organizovane Srpske države. Predstavljen je kao sveti monah Simeon, što znači da je cela vladarska loza imala sveti koren. Tu je i Sveti Sava – prvi srpski arhiepiskop, a sa druge strane Stefan Prvovenčani – prvi krunisani među Nemanjićima. I kada po njoj “idemo kroz vreme”, vidimo da se nižu i smenjuju vladari. Vidimo i da se presto nasleđivao po muškoj liniji i po principu primogeniture tj. po pravu prvorođenja – što je bilo karakteristično za hrišćanske dvorove tog vremena. Dolazimo do cara Dušana, koji se nalazi u gornjoj zoni u sredini. Tu vidimo taj motiv da car Dušan od Isusa Hrista preko dva anđela dobija carski pojas i carsku krunu – simbole carske moći i vladarske insignije. To se tumači tako da su car Dušan i svi prethodnici u dinastiji vladali po božijem promislu i sa božijim blagoslovom. Ova freska nas simbolično upućuje i na dugovečnost vladarske loze.

Svedočanstva prošlosti

Na fresci ugledasmo i neke urezane zapise, za koje smo saznali da nisu posledica nikakvog vandalskog čina, nego svedočanstva prošlosti. Na fresku su se potpisivali naši ljudi, a u to vreme pismeni ljudi su uglavnom bili sveštenici i monasi. Pretpostavlja se da su se, svesni svoje smrtnosti i prolaznosti, potpisivali u želji da ostave neki trag u vremenu. Ipak, vodili su računa da potpis ne bude preko figure, a posebno ne preko lica figure. Saznala sam da se vrlo često sam zapis može direktno dovesti u vezu sa svetiteljem pored koga se on i nalazi, a u pitanju je zavet koji, ako neko pročita, treba da spomene u kasnijoj molitvi. Tu su i molitve grešnih, ali i onih koji su došli da se poklone Svetom Kralju. Zapis je mogao biti i svedočanstvo nekog istorijskog događaja. Na primer, na jednom stubu postoji zapis koji se odnosi na period srpsko-turskog sukoba i piše “Srbi pobediše Turke”. Postoji i zapis: “Pao sneg i zadržao se tri dana.” Ali, veruje se ili da je pao u vreme kada to nije očekivano,  ili da su mislili da je to neko predskazanje ili opomena. Na južnom zidu na fasadi bio je i zapis koji je katalogiziran pre nego što je uništen. Procenjuje se da datira iz 15. veka, a pisalo je  “Nema hleba.” Postavlja se pitanje da li je u manastiru bila glad ili je narod gladovao, da li su Turci sve odneli ili je suša sve uništila? Ali, i to je ostalo kao svedočanstvo jednog vremena.

Kivot Svetog Kralja Stefana Dečanskog

Najtragičnija ličnost dinastije Nemanjić je Stefan Dečanski, koji je najveći deo svog života proveo u patnji, bolu i žrtvi. Po naređenju oca prognan je među neprijatelje i primoran da živi među njima kao talac. I kasnije, po naređenju oca, dat je dželatima na oslepljenje i poslat u Carigrad u zatvor. Prema crkvenom učenju vid mu je čudotvorno vratio Sveti Nikola. Kao što je imao tešku mladost, tako mu je teška bila i starost. Svrgnut je s vlasti od strane sina Dušana i ubijen od strane sinovljevih ljudi. Nikada nije dočekao završetak svoje zadužbine.

Ipak, Stefan Dečanski je jedini srpski kralj čije su mošti ostale na prostoru Kosova i Metohije. U nekim poveljama postoji zapis da se Stefan Dečanski javljao ljudima u snovima sa zapovešću da mu se telo izvadi iz zemlje, nakon čega su njegove mošti pronađene miomirisne, a zatim i položene u kivot koji se i danas nalazi u Dečanima. Po predanju, dokle god je njegov kivot u manastiru Visoki Dečani, Sveti Kralj će vladati Kosmetom.

Katarza pored kivota

Slušajući priču za pričom o životima ljudi vekovima unazad, pogođena žrtvama predaka i nepravdama koje su se na ovim prostorima dešavale, okrenula sam se oko sebe samo da bih shvatila da nisam bila jedina sa očima crvenim od suza u tom momentu. Emocije su nabujale i negde je moralo da se izlije. Doživela sam transfer iz ovog našeg sveta u svet predaka i njihovog požrtvovanja. Sada više ni sama ne znam koji je to tačno bio momenat i šta je tačno bio okidač. Sećam se samo da su mi obrazi plamteli i da su niz njih tekle suze.

A zatim su nas sproveli i do kivota Svetog Kralja Stefana Dečanskog, gde nam je rečeno da se mnogi pravoslavni vernici koji dolaze na poklonjenje provlače ispod kivota uz molitvu. Rekoše nam i da to nije nikakvo sujeverje jer se tu provlače i monasi i vladike, i da se veruje se da je to za isceljenje duše i tela. Ispričaše nam za mnoga isceljenja koja su se ovde desila, za slepe koji su ovde progledali i nepokretne koji su prohodali, uključujući i jednu arnautsku devojčicu, koja je na rukama uneta, a iz manastira na sopstvenim nogama izašla.

Nas nekoliko prijateljica pristupamo kivotu izdignutom na usko stepenište. Jedna od nas na njega ostavlja čarapice koje će osvetiti i poneti kući deci da obuku. Ja na kivot spuštam ešarpu koju sam imala oko vrata i ikonicu koju sam kupila u Svetim Arhangelima. Spuštamo se na kolena i provlačimo po tri puta ispod kivota. Svaka u svojim mislima, svaka suočena sa svojim ličnim životnim izazovima, tiho šapućemo reči: “Sveti Kralju, Stefane Dečanski, moli Boga za mene grešnu …” izgovarajući svoje kršteno ime da nas Sveti Kralj po imenu zapamti.

Pećka patrijaršija – Kosovo i Metohija

Rajski vrt

Poslednji manastir koji smo posetili na ovom našem metohijskom i sada već duhovnom putovanju je Pećka patrijaršija – centar srpske duhovnosti i mauzolej srpskih arhiepiskopa i patrijaraha. Manastir je smešten uz Pećku Bistricu, u čijem imenu sada već vidim simboliku. Njeno ime predstavlja bistroću i čistotu. Bistrica protiče brzo, ali tamo je i vreme stalo. Svet tišine i spokoja čeka iza kamene kapije, čim prođete punktove kosovske policije. Manastirski vrt prepun je raznovrsnog bilja i drveća, kroz čije raskošne krošnje nazirem crvenu fasadu crkve dok koračam ka njoj. Primećujem da i ta boja fasade nije slučajno crvena i da podseća na Žiču.

Temelji na koje nailazim odmah po ulasku u kompleks manastira su temelji starih rezidencija nekadašnjih patrijaraha. Popločana staza od kapije vodi levo ka sadašnjoj Patrijarhovoj rezidenciji i sestrinskim konacima sa riznicom, bibliotekom i radionicom, a desno ka manastirskim crkvama i kamenoj zvonari sa suvenirnicom. Na uređenom travnjaku leže ostaci nekadašnjih monaških konaka iz 14. i 17. veka, kuhinja i trpezarija, stari bunar.

U hladovini visokih borovih stabala ispred ulaza smešteno je nekoliko klupa, gde nas dočekuje jedna od sestara u crnoj odori. Tu započinje priču o istorijatu manastirskog kompleksa:

“Ono što ovaj manastirski kompleks zaista čini posebnim jeste što pod jednim krovom manastir ima ne jednu, nego četiri crkve: Crkvu Svetih Apostola, Crkvu Svetog Dimitrija, Crkvu Bogorodice Odigitrije, Crkvu Svetog Nikole i jednu pripratu. Zbog čega? Zato što je svaki od vladara iz tog perioda želeo da ostavi po neku veliku zadužbinu iza sebe.”

Pećka golgota

Nastavlja se dalje priča o životu sestara u prošlosti, ali i danas:

“Sve u daljem našem vidokrugu… tu monahinje nikada nisu mogle da vode stoku na ispašu, tu je oduvek bilo uzurpirano… Ne samo od strane Albanaca, nego i od strane samih Srba tokom komunističkog perioda, jer su oni bili dugo u Peći na vlasti. Tako da, sestre kada su stigle 1957. godine, stigle su bez neke lepe dobrodošlice. Ne znamo da li im je bilo gore tada među samim Srbima, ili kasnije među Albancima. Osetile su one tu gorčinu i golgotu i u tom, nazovimo, mirnom periodu, ali fiktivno mirnom, i ovom kasnije, kada su bili ti pogromi.”

Saznajem da se manastir tek pre par godina otvorio, nakon što je od 1998. pa do oko 2010. bio stalno zatvoren. Zbog tenzija i turbulencija tu je morala biti KFOR-ova vojska, a sestre su iz manastira morale izlaziti pod pratnjom. A kada je 2013. vojska otišla, postavljeni su punktovi kosovske lokalne policije. Međutim, ono što monahinje održava jeste upravo to njihovo duboko ubeđenje i vera.

“Mi se ne uzdamo u njih! Nas čuva Majka Božija!”

Iako je Peć, kako sestra kaže, trenutno mirna sredina, iako dosta Pećanaca dolazi u manastir da kupe med, rakiju, sir… oko Đakovice i Dečana je i dalje turbulentno i tamo uvek mora da bude vojska. A ovde u Pećkoj patrijaršiji sestre su u neprestanoj komunikaciji sa kosovskom policijom, koja već 7-8 godina ne sme da omogući ulazak u manastir nikome bez potvrde sestara.

Šam-dud – simbol porodičnog stabla

I dok sedimo ispred priprate i slušamo priče, primećujemo staro drvo, čije se stablo neobično savilo do zemlje i izlazi iz nje na nekoliko mesta, baš kao da je još nekoliko puta iz nje niklo. Saznajem da je to čuveni šam-dud donet iz Jerusalima i star sada već oko 800 godina. Posmatram njegovo stablo koje je, rascepljeno od udara groma, ponovo poniklo iz zemlje. Ali, prizor pred nama nije samo slika stabla raspuknutog od udara groma – simbolično, to je i slika srpskog naroda koji je silom prilika otišao sa ovih prostora i raselio se. Plod duda se razmazuje na dlanu ostavljajući crveni trag poput krvi, a sestra izgovara jednu izreku:

“Dokle god rađa plod sa drveta, dotle će biti Srba na Kosovu!”

Skromni mauzolej

Konačno, kročimo unutar priprate. Unutar građevine vidi se puno grobnica i sarkofaga brojnih patrijaraha i arhiepiskopa, jer je bilo zamišljeno da Pećka patrijaršija ima i funkciju svojevrsnog mauzoleja srpskih poglavara.  Sestra nam objašnjava da se ovde stalno izvode arheološka istraživanja i konzervatorski zahvati, budući da je manastir 2006. uvršten na UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine, te da ovde stalno izranjaju nove grobnice.

“Baš tu gde vi sada stojite na popločanom podu sa ispisanim imenima, tu su grobnice brojnih patrijaraha. Ali, ne… Ne treba da se pomerate! Gazite po njima slobodno! Oni su tako zamislili u toj svojoj srednjevekovnoj hrišćanskoj uniženosti da po njima hode,” govori nam sestra dok koračamo iz crkve u crkvu.

A zatim sa tugom pominje i druge mučenike koji su sahranjivani ovde pored sveštenih lica. Mitropolit Amfilohije je svuda po Kosmetu skupljao tela silovanih devojaka koja nije imao ko da sahrani, donosio ih i sahranjivao ovde. I danas mogu da se vide i posete njihovi grobovi  u cvetnoj manastirskoj porti.

Pećka Krasnica

Ulazimo u crkvu u kojoj se nalazi tron na kome je sedeo i ustoličen Sveti Sava. Na njegovom naslonu se čuva čudotvorna ikona Presvete Bogorodice – Pećka Krasnica. Sveti Sava ju je doneo u Srbiju iz Carigrada kao dar od carigradskog patrijarha pre osam vekova. Sestra nam priča kako i Srbi i Albanci i narodi raznih veroispovesti dolaze da se pomole pred Krasnicom, pred kojom se klečeći molio i Patrijarh Pavle.

Zbog pomoći koju je pružala ljudima, kitili su je zlatom. I sada se mogu videti kočići u njenom ramu na koje su nekada kačeni lanci i dukati. Pod velikom težinom, zlato se odvalilo, pa su sestre morale da ga skinu. Zlato je istopljeno, a Pećkoj Krasnici je salivena kruna. Pored trona na kom se ikona nalazi postoje i fotografije na kojima se vidi kako je izgledala ranije. Prilazim tronu i, dodirujući ga, dotičem vekove.

Zvoni manastirsko zvono za večeru, a sestra nastavlja da priča o istoriji srpskog naroda, o freskama… Pokazuje nam fresku na kojoj je prikazan Car Dušan sa Nemanjićima i objašnjava da on nikada nije proglašen za sveca zbog oceubistva, možda i zbog toga što je caricu Jelenu odveo u Hilandar, gde je ženama strogo zabranjen ulazak. Ipak, prikazan je sa oreolom i zauzima mesto na fresci:  “Tu mu je mesto – među svojima”, kaže sestra.

Nasleđe i amanet

I dok napuštamo Peć vozeći se Bulevarom Veslija Klarka, kovitla se naboj pomešanih osećanja: ponosa i tuge, nespokoja i prkosa… Nameću se razna pitanja – od nacionalog identiteta do smisla života. Ako je jedna svetinja izgrađena kamenom druge svetinje – čija je to onda svetinja? Čemu uništavanje nečega što vekovima odoleva vremenu? Ima li uopšte pobednika – zar nismo svi ovde nešto izgubili?

Tragajući za smislom života, shvatam da je smisao čoveka da se za života uzdiže. Kosovo i Metohija je mesto gde je to moguće. To je mesto dobro. Tu su predeli rajski, priroda i klima rajska… Na Kosovu i Metohiji svaki zid, svaki kamen, svaki pogled i osmeh, svaka izgovorena reč pričaju priču. Ovde se zaista oseća da Bog postoji, da je sveto tlo. Čak ni same monahinje iz Pećke patrijaršije ne znaju koliko tih moštiju tamo ima, one same izranjaju. Nešto se u vama promeni kada shvatite koliko je duboko njihovo ubeđenje da te mošti svetih kraljeva i arhiepiskopa čuvaju tu zemlju. Ne možete da se ne zadivite kada čujete da lokalno stanovništo raznih veroispovesti dolazi da se poklone Pećkoj Krasnici. Svakoga od nas vodi vera u nešto.

Ovo putovanje razlikuje se od svih mojih dosadašnjih putovanja, jer sam se vratila nadahnuta i ispunjena. Nadam se da sam ovim tekstom pomilovala srca onih koji su imali strepnju da tamo odu. Raduje me mogućnost da ću nadahnuti mnoge ljude iz regiona, a i šire, da krenu stazom srednjevekovnih manastira kroz prostor i kroz vreme i da posete srpske svetinje i ljude kojima svaka naša poseta znači da nisu zaboravljeni. Jer te svetinje koje već vekovima odolevaju zubu vremena nisu samo srpske. One su deo svetske kulturne baštine i treba da ostanu celom čovečanstvu u nasleđe i u amanet.  Ovim putovanjem obišla sam Metohiju, a samo sam zagrebala Kosovo. Ostalo je da obiđem Gračanicu, Banjsku, Orahovac, Veliku Hoču, Kosovo polje, Gazimestan, Prištinu… ali dogodine…