Trgovi su za mene oduvek bili omiljeni deo na svim destinacijama: smešteni u samom centru zbivanja, sa predivnim fontanama ili spomenicima, krcati ljudima iz celog sveta. To su mesta gde možete samo da sednete i ceo grad će doći vama. Međutim, Džema el-Fna je ubedljivo najuzbudljiviji trg na svetu! To je žila kucavica u samom srcu medine- drevnog grada okruženog kapijama i zidinama iz 12.veka. Zajedno sa medinom ili starim gradom nalazi se na listi svetske baštine UNESCO. Kažu da je značenje imena trga Džema el Fna i danas nepoznato. Najuvreženije mišljenje je da znači “sastanak” i iako deluje kao vrlo bezazlena reč, zapravo nosi ime još iz perioda kada su na ovom trgu bile izložene posečene glave nevernika i kriminalaca.
Još tokom priprema za ovo putovanje na jednom forumu pronašla sam savet da trg Džema el-Fna obavezno treba ostaviti za kraj itinerara. Prosto, pregršt intenzivnih senzacija može biti previše za turistu koji prvi put posećuje Maroko. Ipak, budući da je riad koji smo rezervisali u Marakešu bio u samom srcu medine, trg Džema el-Fna bio je i jedan od mojih prvih utisaka. Iako sam nebrojeno puta videla fotografije trga i pročitala bezbroj tekstova o crvenom gradu Marakešu i uličnoj zabavi na njegovom glavnom trgu, onog momenta kada sam kročila na njegov vreli pločnik, kulturni šok za mene bio je neizbežan. Ostala sam bez daha.
Ovaj trg ne krase ni fontane, ni spomenici. Njegov najveći ukras su ljudi: plesači, pevači, bubnjari, pripovedači, gatare, travari, dreseri majmuna. To je jedan sasvim drukčijii svet- svet iz prošlosti.Čuju se zurle krotitelja zmija koji su već započeli ulične performanse, iako su tek prepodnevni sati. Vrlo oprezno gazim ispred sebe dok prolazim pored njihovih prostirki na kojima se izležavaju i sunčaju zmije. Na jednoj od njih prosuti su neki naizgled čudni kamenčići. Prilazim. Gle, gle! Na natpisu pored piše: „Vadim zube za 5 evra!“ Osećam šok, ali avanturista u meni me tera napred.
Svuda okolo je graja. Do mene dopiru i zvuci i mirisi hrane sa štandova. Hrana se priprema na licu mesta. Kuva se tažin, tradicionalno marokansko jelo, peče se hleb i roštilj, a iznad trga se nadvija beličasti dim koji se proteže prema Kutubiji- džamiji iz 12. veka i simbolu grada- dajući trgu neki mističan izgled. Odmah pored nalaze se desetine tezgi na točkovima, na kojima su naslagane piramide od narandži. Cede se prirodni sokovi od narandže po vrlo povoljnoj ceni od 4 Dh (oko 40 RSD) . Nasmejani prodavci nude okrepljujuće napitke žednim i dehidriranim turistima. Kuda god pogledamo oko sebe nešto interesantno se dešava. Žene u kaftanima sede na tronošcima i dozivaju turistkinje nudeći henna tattoo: „Madam! Madam!“ Prodavci su već izložili svoje rukotvorine: lampe, pletene korpe od pruća, keramičke posudice različitih oblika, boja i veličina, kožne torbe, novčanike i špicaste „babouche“ papuče natikače pravljene u obližnjim štavionicama. Pogled mi leti po tom šarenilu. Prilaze nam dva muškarca u crvenim odorama sa šarenim šeširima i nude nam vodu iz pozlaćenih šoljica koje im vise niz vrat. Saznajemo da su to „water bearers“ ili vodonoše. Na svakom koraku nalazi se nešto za prodaju. Berberi, „mamipare“, ali i ljubazni pripovedači, u stanju su da razgovaraju sa vama i do sat vremena, ne bi li vam prodali berbersku čačkalicu- osušeni pustinjski cvet, čiji gornji deo skinu da začine salatu, a tankom stabljikom čiste zube posle obroka. Vrlo neposredni, i sa skromnim znanjem osnova svih svetskih jezika, ali pomalo i napadni, majstori su da uviju svoju priču u tradicionalnost i ljubaznost. Nemojte se iznenaditi ni ako vam neki lokalac pridje i ponudi se da vam pokaže put do vašeg rijada za vrlo simboličnu sumu. „Where are you from? Odakle ste? Oh, Serbia? Tito! Đoković country!“ samo neke su od stvari koje vezuju za Srbiju.
I taman kad pomislite da ste na tom trgu videli sve što se videti može, uveče trg se transformiše i vi se ponovo iznenadite. Izmile napolje i turisti i lokalci, i staro i mlado. Neki šetaju, a drugi su zauzeli turski sed na trotoarima. Saobraćaj oko trga zagusti i postane haotičan, bez obzira na pešačke prelaze, semafore i trake. Prepliću se automobili i motorčići, pešaci i kamiončići. Svi trube i viču: „Yala! Yala!“ Čuju se bubnjevi, darabuke, daire i zvečke sa svih strana. Jedva se probijate od gužve, a ispred vas se na trgu upravo odigrava bokserski meč i druge vrste vašarske zabave. Nadri lekari vam demonstriraju apotekarski deo sa raznim sastojcima za spravljanje afrodizijaka, ali i lekova koji leče apsolutno sve od zubobolje, preko astme i reume, do impotencije. Utrljavaju vam arganovo ulje i crni sapun (savon noir) na ruke, objašnjavajući kako izgleda „gommage“ i „scrubbing“ tretman u hamamu. Demonstriraju vam plavi kamen koji koriste da ofarbaju odeću. Iznose teglice i posudice sa raznim začinima. Upijamo Maroko i njegove ukuse. Žvaćemo anis i mirišemo eukaliptus. Prilaze nam ljudi sa svih strana, okružuju nas, pričaju viceve, ali i tužne priče. Nude ekskurzije u Esauiru, gradić na okeanu, posmatranje zvezda padalica u Sahari, vožnje kvadovima u obližnjim šumama palmi. Za ljubitelje šopinga i cenkanja ovo može biti pravi raj. Međutim, za one koji to ipak nisu, Džema el-Fna sa svojim sukom prilično je frustrirajuća, te se moraju dobro naoružati strpljenjem. Sledi cenjkanje do kasno u noć- vekovna tradicija, ali i vid zabave. Pozivi na čaj ili porodičnu večeru nisu retki, i samo su dokaz koliko ovaj narod ume biti prijateljski nastrojen i gostoljubiv.
